Uploader: Ellis
Country: Argentina
Uploaded: Jul 11, 2018
Price: Free

Please, verify you are not robot to load rest of pages

knjiga kula deca ivo andric - pdf free download

Ivo Andrić
IZABRANA PROZA
(pripovijetke)
"Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge
patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz
vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu
osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo
dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka
stvarnost."
("Deca")
KAKO SAM ULAZIO U SVET KNJIGE I KNJIŽEVNOSTI
Ne sećam se i ne bih mogao pouzdano odrediti kad sam počeo da
pišem, jer se u meni moja prva želja za pisanjem i potreba za izrazom u toku
vremena pomešala sa stvarnim počecima moga pisanja. Čini mi se da je uz
prve knjige koje sam čitao, ili samo gledao, vezana i prva pomisao da nešto i
sam napišem ili bar u mašti uobličim. A knjiga, to je bila velika strast i
velika muka naših mladih godina. Ona je bila i ostala želja moga detinjsva.
Dečak u trećem razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeñi za knjigom.
Ta žeñ je bila utoliko veća što se do knjiga teže dolazilo. A knjiga u našem
tadašnjem životu bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar.
U našim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga, osim udžbenika ili
nekog ubogog kalendara. Škola je pružila malo ili ništa, a o kupovini nije
moglo biti govora. U tadašnjem Sarajevu postojale su tri ili četiri knjižare,
naravno, i kancelarijski i školski materijal. U stvari, bolje bi bilo to kazati
obrnutim redom, jer su knjige bile sporedan, a kancelarijski materijal glavni
artikal. Najveća i najbolja takva "knjižara i papirnica", svojina nekog
doseljenika, bila je jedina koja je, pored nešto naših, imala i dosta stranih
knjiga, na nemačkom jeziku, u jednom, na savremen način aranžiranom,
dobro osvetljenom izlogu. Knjige su bile ponajviše bečka ili minhenska
izdanja, uglavnom lakša, zabavna književnost, namenjena za lektiru
austrijskim činovnicima i oficirima, a uz to i ponešto nemačkih prevoda sa
ruskog ili iz skandinavskih književnosti, koje su tada bile u velikoj modi.
Uostalom, za mene su bile sve jednake, jer ni o jednoj nisam ništa znao.
Znao sam samo da su knjige, da me svojom sjajnom opremom, tajanstvenim
naslovima i nepoznatom sadržinom neodoljivo privlače, i da ih strasno
želim.
Pred tim izlogom proveo sam, u ranim ñačkim godinama, mnoge
časove.
To je bio moj prvi i za dugo jedini "prozor u svet", moja "veza" sa
velikom svetskom književnošću (tako sam mislio!) o kojoj ja ništa nisam
znao osim to da mora negde da postoji, a o kojoj mi niko, pa ni naš
nastavnik književnosti, koji nit je bio pravi nastavnik nit je imao mnogo veze
sa književnošću, nije ni tada ni docnije mogao ništa da kaže.
U kišnim popodnevima, kad dečaci mojih godina čeznu za nečim
novim, lepim i uzbudljivim, traže hranu duhu i mašti, hranu koja im je
potrebna isto kao hleb i voda, a koju im u našim tadašnjim prilikama ni kuća
ni škola ni društvo nisu mogli da pruže, ja sam često napuštao našu neveselu
sobu i strmim sokacima, po izlokanoj krupnoj kaldrmi, slazio dole u ravni i
lepši deo grada. Išao sam pravo do knjižare i stajao dugo pred njenim izlogom, koji sam tako dobro poznavao da sam primećivao svaku i najmanju
promenu i radovao joj se kao ličnom doživljaju. Po nekoliko puta sam
odlazio od tog izloga pa se opet vraćao, sve tako dok ne stane da se spušta
jesenje veče i dok u izlogu ne plane svetlost, i njen odsjaj ne padne po
mokrom asfaltu. Tada je valjalo napustiti sve to i vratiti se gore u mahalu
svom stvarnom životu. Ali osvetljeni izlog nije bilo lako zaboraviti. U
noćnim dečačkim snovima i polusnovima on je bleštao i kružio u fantastičnim preobražajima; to i nije bio više običan gradski izlog sa knjigama,
nego vasionska svetlost, deo nekog sazvežña kome sam težio sa silnom
željom, ali sa bolnim saznanjem da mi je nedostižno.
I svakog dana tako. Po stotinu puta sam čitao meni nepoznata imena
pisaca i naslove tih knjiga. Ne imajući nikog da me obavesti i uputi, ja sam
tim naslovima sam davao neki smisao i značenje, nalazio meñu njima svoje
simpatije i antipatije. Svaki od tih naslova izazivao je na svoj način moju
maštu da radi i da nagaña šta bi moglo iza njega da se krije i da, poslije
uzaludnog nagañanja, sama izmišlja sadržinu tih neprijatnih knjiga. – Tu su
negde nicale i tu odmah i propadale moje prve zamisli pripovedaka i
romana.
Tu su stala da sviću u meni i druga saznanja. Kao toliki drugi dečaci,
moji drugovi, vrlo rano sam po mnogo koječem osetio i naučio šta je to
sirotinja, šta znači: imati i nemati, i kakav je onaj neprelazni zid koji deli
mnoge ljude od onog što vole i žele, ali ni po čem tako jasno i oštro kao po
ovim knjigama u izlogu i mojoj prekoj potrebi i neostvarljivoj želji da ih
imam, listam, i čitam.
Mnogo je godina prošlo od tada. Mnogo sam knjiga video u svom veku,
dosta pročitao, nekoliko i napisao, ali knjige iz skromnog izloga provincijske
knjižare u Sarajevu – nisam nikad potpuno zaboravio. Sećanje na njih
zadržalo se u onim skrovitim predelima moćnih a neispunjenih detinjskih
želja koje, i kad čovek pregori i prividno zaboravi, ostaju i žive celog veka,
pritajene negde duboko u nama, i javljaju se čudno i neočekivano u noćnim
snovima ili u nesvesnim postupcima dnevnog života.
PANORAMA
U doba moga detinjstva, dakle vrlo davno, u naš grad je došla stalna
panorama. U jednoj od glavnih ulica, njen "direktor", mršav Austrijanac,
iznajmio je prazan dućan na uglednom mestu, i u njemu otvorio tu radnju.
Iznad vrata je bio solidan natpis, zlatnim slovima na crnom staklu,
"Panorama svijeta".
Velika prostorija je lepo ureñena i diskretno osvetljena. Ništa tu nije
ličilo na jevtine šatre u kojima su dosad boravile prolazne panorame. Sve je
odavalo trajnost i stalnost. Unaokolo je išao uzak crven ćilim, u uglovima su
bile veštačke palme, ali najveći deo prostora, celu sredinu, zauzimala je –
panorama. To je bila drvena grañevina u obliku višestrane prizme, od finog
drveta koje je bilo tako obojeno da ostavlja utisak mahagonija. Ta
poligonska zgradica ličila je na drveno turbe, a krov joj je dopirao do ispod
dućanskog plafona. Na njoj su uokrug, u pravilnim razmacima, bili otvori za
gledanje: po dva velika durbinska oka s naročitim staklima, uokvirena crnim
kaučukom. Pored svakog takvog otvora bila je mala stolica bez naslona,
presvučena crvenim plišem. Svega petnaest otvora – na svakoj strani poligona po jedan – i isto toliko sedišta.
U nevidljivoj unutrašnjosti te zgrade bile su kružno rasporeñene slike u
boji, pomoću naročito postavljenih ogledala i jakog električnog osvetljenja
one su pred gledaočevim očima postajale uveličane, jarko osvetljene i veoma
žive i plastične. Naročita, i opet nevidljiva, mašinerija pokretala je ceo taj
pojas slika uokrug. Svaka slika zadržavala se pred svakim gledaocem dva do